UPUTSTVO: OSNOVI UMREŽAVANJA
Ako želite da umrežite dva-tri racunara i jos omogucite da svi oni budu povezani preko jedne telefonske linije ili bezicnog linka ili neke druge veze na Internet onda pratite ovu temu. Potrudicemo se da ovde stavimo informacije za one koji nisu do sada radili tako nešto a žele da urade.
Šta može i kako može?
Umrežavanje dva racunara u suštini je isto kao i umrežavanje mnogo racunara, situacija je samo uprošcenija i mnogo, inace bitnih, parametara, se može zanemariti. To naravno znaci i da ne možete od male kucne mreže, koja košta malo i koristi najjednostavniju opremu, ocekivati performanse kakve imaju velike ozbiljne mreže zasnovane na profesionalnoj opremi.
Ali ono sto je najbitnije mreža ce da radi: racunari mogu da se vide medusobno po svim uobicajenim protokolima što znaci da ih mozete koristiti za najrazlicitije nacine komuniciranja, od najprostijeg deljenja datoteka i štampaca, do igranja igara, pa i korišcenja lokalnih servera ako ih postavite u mrežu. I naravno, možete da delite internet konekciju.
A je l' to može bez servera?
U stvari, podrazumeva se da male mreže i nemaju server. Serveri su skupi i komplikovani, a treba ih i održavati. Obicno, zahevi korisnika male mreže su takvi da im server uopšte nije ni potreban. U žargonu, neki od racunara u mreži moze biti proglašen serverom ali ne zato što na njemu stvarno radi neki server nego više zato što ima neku ulogu glavnog u mreži.
Recimo, ako jedan racunar sluzi za deljenje datoteka pa mu svi ostali pristupaju da ostave ili preuzmu datoteke, iako on tehnicki gledano nje ništa drugaciji od ostalih, s obzirom na namenu, ljudi ga zovu server. Takode, racunar preko koga se uspostavlja internet konekcija, iako tehnicki gledano i nema neku ulogu kao server, ljudi ga zovu serverom i tako dalje.
Najvažnije je znati da nikakav server nije neophodan za postavljanje same mreže, a male mreže cak i rade u peer-to-peer režimu (davola cemo ga prevesti na srpski) što u suštini znaci da su svi racunari ravnopravni i imaju ulogu i klijenta i servera zavisno od potrebe ali o tome ne brine korisnik nego sam protokol za komunikaciju.
Šta je potrebno od opreme?
Ako pricamo o obicnoj maloj mreži, oprema koja je potrebna nije skupa i lako se instalira. Svaki racunar treba da ima mrežnu karticu. Potrebni su mrežni kablovi (po pravilu UTP CAT5) sa konektorima i jedan svic (switch). Ali, hajdemo redom:
Mrežna karta je uredaj koji omogucava da se racunar povezuje sa drugim mrežnim aparatima (drugim racunarima, štampacima i slicno).
Mrežni kabal služi za prenos signala od jednog do drugog mrežnog uredaja.
Svic je uredaj koji služi za medusobno povezivanje više racunara.
A kako sa tim da napravim mrežu?
Prvo da razjasnimo, mreža nije baš jednostavan pojam, a za ovu priliku cemo definisati dva prosta vida: fizicku implementaciju i mrežne protokole.
Fizicka implementacija predstavlja ugradnju i povezivanje mrežnih uredaja kablovima.
Ako se povezuju dva racunara potrebno je da svaki ima po mrežnu karticu i jedan kabal potrebne dužine koji je napravljen kao ukršteni. Ne morate znati šta je ukršteni kabal ali kada ga kupujete tražite takav. To je neophodno da bi se dve kartice mogle direktno povezati a da mreža radi.
Ako povezujete više od dva racunara, potreban vam je i svic, uredaj kome je baš to namena. Ukratko, svi racunari se spoje kablovima sa svicem (ovde kablovi ne moraju biti ukršteni, novi svicevi uglavnom umeju da rade bez obzira da li je kabal ukršten ili ne, ali ako kupujete kabal, kupujte neukršteni jer je to po standardu). Svic (bukvalan prevod bi bio prekidac ili bolje preklopnik, ali ovaj je potpuno automatizovan i preklapa komplikovane signale) se brine o tome da usmerava veze izmedu racunara i obezbeduje umrežavanje.
Cesto pitanje je kolika je moguca dužina kabla. Po specifikacijama, UTP kabal u jednom segmentu ne treba da bude duži od 100m. Jedan segment predstavlja jedan neprekinuti kabal koji povezuje dva mrežna uredaja. Rastojanje izmedu racunara može da bude i vece, ali izmedu dva uredaja koji su spojeni kablom ne treba da bude više od 100 m (racuna se dužina kabla a ne rastojanje izmedu uredaja u prostoru). Ako je kabal duži ne znaci da mreža nece raditi ali ako radi sigurno ce raditi sporije.
Kako cete znati da je sve povezano kako treba? Mrežne kartice i svicevi imaju na sebi signalne sijalice, a u uputstvu je objašnjeno njihovo znacenje. Po pravilu, na mrežnim kartama jedna svetiljka treba da svetli konstantno, a druga da svetli konstantno i treperi kada se vrši prenos podataka. Ako svetiljke ne rade ili žmigaju nevezano za protok onda veza nije dobra. Postoje i posebni merni uredaji koji proveravaju ispravnost veza, ali to prevazilazi mogucnosti nekoga ko pravi malu mrežu. U svakom slucaju najcešci problem je u spoju konektora na mrežni kabal pa prvo to proverite ili pozovite nekoga iskusnog da pogleda u cemu je problem.
Tek kada se na fizicki postavljenu mrezu instaliraju mrežni protokoli mreža postaje funkcionalna. Protokoli se instaliraju na racunare. Ima ih raznih, za razne potrebe, ali ono sto je najcešce potrebno to su internet protokol (TCP/IP) i Microsoft Networks. Prvi omogucava internet konekcije kako izmedju lokalnih racunara tako i prema Internetu, a Microsoft Networks omogucava deljenje datoteka i štampaca u Windows mreži. Oba protokola su instalirana prilikom instalacije Windows operativnog sistema i najcešce mreža sama proradi cim se izvrši fizicko povezivanje. Takva mreža predstavlja upravo ono što se i ocekuje od male mreže povezanih dva do pet racunara. Ovako može da radi i više racunara ali vec kod dvadesetak dolazi do usporenja i mreža se mora ozbiljnije projektovati.
Kako napraviti kablove?
Kablove je najbolje da kupite vec napravljene. Možete ih kupiti svakoj firmi koja prodaje racunare. Potrebno je samo da znate treba li vam ukršteni ili standardan kabal i koje dužine.
Kablove možete i sami napraviti. Potrebna su vam specijalna klješta za stavljanje konektora na kabal, i potrebno je da znate raspored vodova na konektorima. Koristite mekani kabal u kme su vodovi sacinjeni od upredenih tankih bakarnih niti. Ovaj kabal je oznacen kao fly. Nemjte koristiti krutikabal (wall) kojije namenjen zaugradnju u zid i povezivanje na zidne uticnice.
Evo, kako se vrši povezivanje:
standardan kabal
ukršteni kabal
Raspored se gleda tako sto uzmete konektor, okrenete kraj u koji ulazi kabal prema sebi (to jest, kraj koji se ubada u uticnicu od sebe), a ka gore okrenete ravan deo konektora koji nema polugicu za zabravljivanje u uticnicu. Vodovi se slažu po boji sa leve strane na desno. Zapamtite pravilo da uvek idu naizmenicno vod koji je šaren i vod koji je jednobojan. Kod ukrštenog kabla mesta zamenjuju zeleno-beli i zeleno-narandžasti vod kao i zeleni i narandžasti vod.
Klještima ogolite vodove i to tako što prvo skinete izolaciju u dužini oko jednog santimetra (na klještima imate nož za ovu namenu koji ima i granicnik tako da ne morate ništa da merite. Kada skinete izolaciju, raspredite svih osam vodova, i povucite malo izolaciju tako da vodove izvucete više napolje, kako bi ste ih lako ispravili i rasporediti prema gornjoj šemi.
Ispravljene, složene i rasporedene vodove stisnite sa dva prsta tako da možete klještima da ih potkratite za toliko da svi vodovi budu iste dužine - skratite ih sve zajedno, namenskim nožem na klještima. Sad vodove lagano ugurajte u konektor vodeci racuna da je on pravilno okrenut.
U konektoru se nalaze vodice tako da ce svaki vod leci u svoje ležište. Ugurajte kabal tako da svi vodovi udu u konektor do kraja. Sada navucite i izolaciju tako da ude u konektor što više, kako bi je uhvatio plasticni zub koji cete klještima stisnuti. Kada ste namestili kabal, umetnite kabal sa konektorom u klješta i stisnite. Klješta ce pritisnuti kontakte na konektoru tako da oni upadnu u konektor, probiju izolaciju vodova i naprave dobar kontakt sa njima. Istovremeno, bice stisnut i plasticni zub koji ce se polomiti i uhvatiti ceo kabal sa izolacijom u konektoru tako da ga potpuno u cvrsti.
Najcešca greška je da izolacija bude prekratka i zub je ne uhvati vec stisne gole vodove direktno. Rezultat je ili da vodovi nisu dovoljno stisnuti tako da se klimaju i vremenom ispadaju iz konektora ili, ako se cvrsto stisne, zub presece vodove.
Nekoliko puta popustite i ponovite stisak da bi svi kontakti podjednako uhvatili vodove. Nemojte previse stiskati. Neka klješta nemaju dobre granicnike i može da se desi da presecete vodove cak i kroz izolaciju.
Isto ovo ponovite na drugom kraju kabla
He! I to je sve?
Nije. Iako gore opisana mreža radi, valja uraditi još neko podešavanje. Naime, racunari u TCP/IP mreži su odredeni svojim mrežnim adresama (IP). Te adrese se predstavljau brojevima i to: jedna adresa ima dužinu od cetiri bajta a piše se kao cetiri broja (za svaki bajt po jedan) odvojena tackama. Tako, recimo, adresa nekog racunara može da bude 68.32.1.87. Da bi ste kontrolisali mrežu treba da dodelite adrese racunarima koji su povezani. Kod malih mreža za pocetak najprakticnije je koristiti staticke adrese. Šta to znaci? Prakticno, samo to da svakom racunaru odredite i rucno podesite adresu.
Da bi ste odredili adresu treba da znate nešto o tom a pošto to ume da bude komplikovano uputicemo vas na druge izvore koje se time bave, jer je to vec napredna stvar a mi cemo Vam preporuciti sledece:
Za racunare koristite adrese 192.168.0.1, 192.168.0.2, 192.168.0.3 i tako sve do 192.168.0.254. Ne možete korsititi adrese 192.168.0.0 i 192.168.0.255 jer one imaju specijalnu namenu. Takode ne možete dodeliti istu adresu za dva racunara u istoj mreži. Ako to uradite racunari ce prijaviti konflikt i jedan od njih ce biti iskljucen iz mreže dok mu ne dodelite slobodnu adresu. Bitna stvar, mrežna maska (net mask) za ovakvu mrežu je 255.255.255.0. Šta ona znaci naci cete u naprednijim uputstvima, a dotle je uzmite kao datu i ukucajte u polje Network mask.
Za probirljive: možete koristiti i adrese 10.10.10.1 do 10.10.10.254 na isti nacin. Lepše je za oko i lakše je pamti i kuca, mada nije baš po propisu :)
Da proverite da li mreža radi, treba da pingujete racunare medusobno. To znaci da odete u komandni prozor Windows-a i na promptu otkucate:
ping ip-adresa
Ip-adresa je adresa nekog od racunara u mreži. Ako ping radi, prikazace vam tri konekcije i vreme odziva pingovanog racunara. To znaci da veza izmedu njih radi. Ako ping prijavi bilo šta drugo ili uopste ne daje znake života, konekcija ne radi, pa morate proveriti sve pocev od kartica, kablova, konektora i instaliranih protokola.
Evo kako izgleda kada ping radi:
C:\>ping 10.10.10.1
Pinging 10.10.10.1 with 32 bytes of data:
Reply from 10.10.10.1: bytes=32 time=1ms TTL=128
Reply from 10.10.10.1: bytes=32 time=1ms TTL=128
Reply from 10.10.10.1: bytes=32 time=1ms TTL=128
Reply from 10.10.10.1: bytes=32 time=1ms TTL=128
Ping statistics for 10.10.10.1:
Packets: Sent = 4, Received = 4, Lost = 0 (0% loss),
Approximate round trip times in milli-seconds:
Minimum = 1ms, Maximum = 1ms, Average = 1ms
I kako da delim datoteke?
Deljenje datoteka je dosta jednostavno ako je sve podešeno kako treba. Proverite na mrežnim protokolima da li je ukljuceno deljenje (File and Printer sharing). Ako nije ukljucite ga. Onda na racunaru nadite neki direktorijum koji želite da delite (nikako nemojte deliti ceo disk), desni klik, Sharing and Security, ukljucite Share this folder, dajte ime deljenom direktorijumu, odlucite da li hocete da drugi iz mreže mogu da menjaju sadržaj direktorijuma (da stavljaju i brišu datoteke) i OK.
Stvar je gotova. Isto uradite i na drugim racunarima, a onda kliknite na My Network Places (sve vreme primer je za Windows XP), izaberite My Network Computers malo brljajte dok ne nadete gde su racunari i to je to.
Ako nekog racunara nema na spisku potražite ga opcijom za pretragu. Desni klik na My Network Places, nudi i opciju Search. Ukucajte ime racunara koji tražite i ako mreža radi, naci cete ga. Microsoft mrežni protokol je dosta cudan. U stvari smatraju ga najkopletnijim i najkopleksnijim protokolom te vrste koji je ikada napravljen. Štavise, toliko je kompleksan da ga cak ni Microsoft nije implementirao do kraja. E tako, dešava se da se nekada neki racunar prosto "izgubi" ali ga pretraga obicno nadje.
